Dan Culcer. Despre «Mișcarea Reconcilierii» și alte acțiuni similare

Charta XXI

«Noi, central-europenii, locuitorii spaţiului înconjurat de Carpaţii, în mileniul trecut am fost împinşi între graniţe care au fost deseori schimbate. In timpul peripeţiilor istorice am trăit bucuria solidarităţii şi a colaborării, dar şi chinul scindării şi al dezbinării. La sfârşitul secolului al XX-lea acest spaţiu a fost împărtăşit între şapte state. Dintre acestea Ungaria, România, Slovacia şi Slovenia sunt deja membre ale Uniunii Europene. Aceste ţări, păstrând identitatea lor, au început desfiinţarea graniţelor dintre ele.
Concomitent cu îmbunătăţirea treptată şi continuă a relaţiilor dintre statele regiunii, nu putem nega existenţa unor tensiuni serioase între ele, care se evidenţiază din când în când. Inţelegerea reciprocă este îngreunată de necunoaşterea, neaprecierea mutuală a culturii şi a istoriei fiecărei naţionalităţi. Apropierea este împiedicată şi de existenţa unor partide extremiste în mai multe ţări care, în speranţa câştigării simpatizanţilor, încing spiritele împotriva popoarelor vecine. Succesul lor izvoreşte din rănile adânci ale trecutului. Exigenţele secolului XXI sunt diferite.

• Observând că interesele noastre naţionale vor fi exprimate mai accentuat dacă ne ajutăm reciproc, decât dacă ne împotrivim,
• ştiind că în cadrul Uniunii Europene suntem interdependenţi
• pricepând, că o parte a partidelor politice se exprimă ferm împotriva unei astfel de apropieri,
• recunoscând, că guvernele în crearea relaţiilor de bună vecinatate au atins succese minimale,

am conştientizat că realizarea reconcilierii popoarelor noastre, care este foarte importantă în secolul al XXI-lea, este aşteaptată în primul rând de la persoanele şi organizaţiile civile, respectiv bisericile.
Guvernaţi de această recunoaştere iniţiem înfiinţarea unei Mişcări a Reconcilierii. La această miscare poate adera cine:

• ştie că îndrăgirea acestui teritoriu, este doar în avantajul patriei sale
• este deschis să cunoască şi să respecte valorile altor popoare,
• respinge orice tip de ură,
• este dispus să cunoască istoria, cultura, uneori şi limba popoarelor vecine.

Mişcarea Reconcilierii în primul rând este formă de comportament şi stil de viaţă. Aderarea este posibilă prin semnarea prezentei declaraţii. Noi, iniţiatorii Mişcării Reconcilierii din cele şapte ţări, suntem conştienţi de responsabilitatea noastră faţă de generaţiile viitoare, de aceea în loc de duşmănire am ales drumul reconcilierii. Ţinem la limba maternă, la istoria şi la cultura noastră. Nu vrem să le desfiinţăm, ci să le acceptăm diferenţele dintre noi.
Sperăm că din ce în ce mai mulţi oameni vor înţelege: ne întărim prin sprijinirea reciprocă, iar prin învrăjbire ajungem doar pe marginea Europei.»

My, Stredoeurópania žijúci v objatí Karpát sme sa v uplynulom tisícročí ocitli medzi často meniacimi sa hranicami. Počas dejín sme okúsili radosť zo spolupatričnosti a spolupráce, ako aj trpkosť rozdelenia a roztržiek. Koncom 20. storočia si túto oblasť medzi sebou rozdelilo sedem štátov. Z nich Maďarsko, Rumunsko, Slovensko a Slovinsko sú už členmi Európskej únie a so zachovaním vlastnej identity začali rušiť medzi nimi existujúce hranice.
Kým medzi našimi štátmi môžeme obvykle hovoriť o stále zlepšujúcich sa vzťahoch, nepopierame, že z času na čas vzplanie vážne napätie. Vzájomné porozumenie sťažuje, že nepoznáme alebo neuznávame kultúru a dejiny toho druhého. Prekážkou zbližovania je aj fakt, že vo viacerých krajinách existujú extrémistické politické strany, ktoré dúfajú, že štvanie proti iným národom im prinesie hlasy vo voľbách. Ich úspech pramení z hlbokých rán minulosti. Avšak 21. storočie požaduje niečo iné.

• Všímajúc si, že záujmy nášho národa môžeme oveľa účinnejšie uplatniť, ak si navzájom pomáhame, ako keď sa obrátime proti sebe,
• uvedomujúc si, že najmä v rámci Európskej únie sme odkázaní jeden na druhého,
• vidiac, že časť politických strán takéto zbližovanie rázne odmieta,
• konštatujúc, že vo vytvorení dobrých susedských vzťahov dosiahli vlády len nepatrný úspech

sme si uvedomili, že uskutočnenie v 21. storočí tak dôležitého zmierenia medzi našimi národmi sa môže očakávať v prvom rade od ľudí, civilných organizácií a cirkví.
Toto poznanie nás viedlo k tomu, aby sme iniciovali vytvorenie Hnutia zmierenia. Pridať sa môže podpísaním tohto vyhlásenia každý, kto

• vie, že pre jeho vlasť je výhodné, ak daný región majú radi aj iní,
• je otvorený spoznať a vážiť si hodnoty iných národov,
• odmieta každú formu nenávisti,
• je pripravený spoznať dejiny, kultúru a jazyk susedných národov.

Hnutie zmierenia je predovšetkým správanie a spôsob života, nie združenie.
My, iniciátori Hnutia zmierenia, pochádzajúci zo siedmich krajín, sme si vedomí našej zodpovednosti voči budúcim generáciám, preto sme si vybrali namiesto nepriateľstva cestu zmierenia. Záleží nám na svojej materinskej reči, histórii a kultúre. Odlišnosti nechceme odstrániť, ale akceptovať. Dúfame, že čoraz viac ľudí pochopí: so vzájomnou podporou zoslilnieme, ale spory nás odsunú na perifériu Európy.
Vo Veľkom Mederi, dňa 24. októbra 2010

Mi, narodi Centralne i Istočne Evrope koji svoje korene vučemo sa Karpata, mnogo smo puta kroz istoriju iskusili radost zajedništva i saradnje, ali i gorčinu neprijateljstva i razdora. Naše nacionalne granice, tokom prošlih vekova mnogo puta pomerane, na kraju XX veka opcrtale su sedam državnih entiteta. Među njima, Mađarska, Rumunija, Slovačka i Slovenija su već postale članice Evropske unije unutar koje nacionalne granice, uporedo sa procesom očuvanja i nege nacionalnog identiteta, sve više gube na značaju.
I, iako odnosi među državama koje naseljavamo postaju sve bolji i bolji, s vremena na vreme pojave se i ozbiljne tenzije među nama. Međusobno razumevanje otežano je činjenicom da nedovoljno poznajemo i priznajemo kulturu i istoriju jedni drugih. Pokušaj zbližavanja i pomirenja dodatno je otežan delovanjem ekstremnih političkih stranaka koje nastoje da pridobiju glasače podstrekivanjem neprijateljskih osećanja prema susednim narodima. One svoj uspeh crpu iz dubokih rana prošlosti. Međutim, XXI vek zahteva drugačiji pristup.

• Prepoznajući da ćemo sopstvene nacionalne ciljeve ostvariti mnogo uspešnije ako podržavamo jedni druge nego ako se okrećemo jedni protiv drugih;
• Priznajući da, naročito u kontekstu evropskih integracija, zavisimo jedni od drugih;
• Uviđajući da izvesne političke struje blokiraju razvijanje saradnje među našim narodima;
• Primećujući da su naše vlade imale ograničen uspeh u izgradnji dobrosusedskih odnosa sa narodima u regionu;

mi shvatamo da do istinskog pomirenja naroda Centralne i Istočne Evrope, koje je naš prevashodni cilj za 21. vek, može doći samo kroz združene napore pojedinaca, građanskih udruženja, društvenih pokreta i religijskih institucija.
Vođeni ovim važnim ciljem, osnivamo Pokret pomirenja. Ovom se Pokretu može pridružiti svako ko:

• zna da dobrobit njegove domovine zavisi od dobrobiti celog regiona,
• je otvoren za afirmaciju i poštovanje kulturnih vrednosti i osobenosti drugih naroda,
• odbacuje mržnju,
• je rad da upozna istoriju, kulturu ili jezike susednih nacija.

Pokret pomirenja nije udruženje ili organizacija već je on pre svega način ponašanja i životni stav. Njemu se možete pridružiti potpisivanjem ove Deklaracije.
Mi, inicijatori Pokreta pomirenja, koji dolazimo iz sedam različitih zemalja Centralne i Istočne Evrope, svesni smo odgovornosti koju imamo prema budućim generacijama i zbog toga biramo put pomirenja umesto neprijateljstva. Mi ostajemo vezani za sopstveni jezik, istoriju i kulturu i zato naš cilj nije da izbrišemo razlike među nama već da ih prihvatimo i uvažavamo. I zato se nadamo da će sve više naših sugrađana uvideti da ćemo pomažući jedni drugima postajati sve snažniji a da bi neprijateljstvo među nama moglo da nas odvede u samo predgrađe evropske civilizacije.
Veliki Meder, Slovačka
24.10.2010.

Mi, narodi Središnje Europe koji svoje korijene vučemo sa Karpata, mnogo smo puta kroz povijest iskusili radost zajedništva i suradnje, ali i gorčinu neprijateljstva i razora. Naše nacionalne granice, tijekom prošlih stoljeća mnogo puta pomjerane, na kraju XX. stoljeća ocrtale su sedam državnih entiteta. Među njima, Mađarska, Rumunjska, Slovačka i Slovenija već su postale članice Europske unije unutar koje nacionalne granice, usporedno sa procesom očuvanja i njege nacionalnog identiteta, sve više gube na značaju.
Iako odnosi među državama koje naseljavamo postaju sve bolji i bolji, s vremena na vrijeme pojave se i ozbiljne tenzije među njima. Međusobno razumijevanje otežano je činjenicom da nedovoljno poznajemo i priznajemo kulturu i povijest jedni drugih. Pokušaj zbližavanja i pomirenja dodatno je otežan djelovanjem ekstremnih političkih stranaka koje nastoje da pridobiju glasače podstrekivanjem neprijateljskih osjećaja prema susjednim narodima. One svoj uspjeh crpe iz dubokih rana prošlosti. Međutim, XXI stoljeće zahtjeva drugačiji pristup.

• Prepoznajući da ćemo svoje nacionalne ciljeve ostvariti mnogo uspješnije ako podržavamo jedni druge nego ako se okrećemo jedni protiv drugih;
• Priznajući da, naročito u kontekstu europske unije, zavisimo jedni od drugih;
• Uviđajući da pojedine političke struje blokiraju razvijanje suradnje među našim narodima;
• Primjećujući da su naše vlade imale ograničen uspjeh u izgradnji dobrosusjedskih odnosa sa narodima u regiji;

Shvatili smo, da u 21. stoljeću do istinskog pomirenja između naroda Središnje Europe, može doći samo kroz ujedinjene napore pojedinaca, građanskih udruženja, društvenih pokreta i vjerskih institucija.
Vođeni ovim važnim ciljem, osnivamo Pokret pomirenja. Ovom se Pokretu može pridružiti svatko ko:

• zna da dobrobit njegove domovine zavisi od dobrobiti cijele regije,
• je otvoren za afirmaciju i poštovanje kulturnih vrijednosti i osobnosti drugih naroda,
• odbacuje mržnju,
• je spreman da upozna povijest, kulturu ili jezike susjednih nacija.

Pokret pomirenja nije udruženje ili organizacija već je prije svega način ponašanja i životni stav. Njemu se možete pridružiti potpisivanjem ove Deklaracije.
Mi, inicijatori Pokreta pomirenja, koji dolazimo iz sedam različitih zemalja Središnje Europe, svjesni smo odgovornosti koju imamo prema budućim generacijama i zbog toga biramo put pomirenja umjesto neprijateljstva. Mi ostajemo vezani za materinjski jezik, povijest i kulturu i zato naš cilj nije da izbrišemo razlike među nama već da ih prihvatimo i uvažavamo. I zato se nadamo da će sve više naših sugrađana uvidjeti da ćemo pomažući jedni drugima postajati sve snažniji a da bi neprijateljstvo među nama moglo da nas odvede u samo predgrađe europske civilizacije.
Veliki Meder, Slovačka
24.10.2010.

We, the Central and Eastern European residents of the Carpathian Basin, have in the course of centuries, experienced the joys of togetherness and cooperation, as well as the bitterness of hostility and divisiveness. The national borders in the area, often in a state of flux over the centuries, resulted, by the end of the twentieth century, in seven national entities. Of these, Hungary, Romania, Slovakia and Slovenia have become part of the European Union, and while preserving their national identities, started dismantling the borders between them.
While we generally experience constantly improving relationships, we find, on occasion, serious tensions developing. Mutual understanding is made more difficult by the fact that we are not familiar enough with, nor give due acknowledgement to, each other’s histories and cultures. The overtures toward reconciliation are also impeded by the presence of extremist parties hoping to garner votes by generating hostilities towards neighboring nations. Their success is rooted in the deep wounds of the past. The 21st century however requires a different approach.

• Recognizing that national interests can be achieved more successfully if we support each other rather than fighting one another;
• Acknowledging that especially within the European Union we are dependent on each other;
• Realizing that certain political parties do block the attempts at cooperation among peoples;
• Noting the fact that the governments have had limited success in building good relationships amongst the nations in the area;

we realised that the reconciliation among the Central Eastern European nations, which is of utmost importance to all of us in the 21st century, can only be expected to come about through the efforts of individuals, civic and social organisations and the churches.
Driven by this important realization, we initiate the establishment of a Movement of Reconciliation. Anyone can join the movement who:

• knows that it is only to the advantage of his/her homeland if the area is loved by others as well,
• is open to acknowledging and respecting the values of other nations,
• rejects all hatefulness
• is ready to familiarise himself/herself with the history, culture, occasionally even the language of the neighbouring people.

The Movement of Reconciliation is more a form of behaviour, an attitude of life rather than an organisation that can be joined via signing this declaration.
We, the initiators of the Movement of Reconciliation, coming from seven different countries, are aware of our responsibility towards future generations. Therefore we choose reconciliation with each other instead of hostility. We each remain attached to our mother tongue, history, culture. Our purpose is not the elimination of the differences between us, but their acceptance and appreciation. We hope that more and more people will come to the conclusion: helping each other we will become stronger, fighting each other will be relegate us all to the outer edge of European civilization.

Ми, централно-европјанини, који живимо у простору између Карпата, у протеклом миленијуму смо били у положају да живимо у често мењајуће границе. Услед невоље наше историје смо доживели радост заједништва и заједничког рада, али и тугу расцепа и раздора. На крају 20. века 7 држава су делиле на овом простору, од нјих мађарска, Румунија, Словачкya и Словенија је већ чланица Европске уније, а са очувањем њиховог самоидентитета почела је и ликвидацију граница између њих.
Док између држава са нашег простора углавном можемо говорити о константном побојшању међусобне везе, не поричемо, да са времена створи се озбиљна напртост између нас. Међусобно разумевање отеже да не знамо културу и историју једне друге. Пречница приближавања јесте и то, да у више земаља постоје екстремне политичке странке, које у нади гласова негативно утичу на јавно мњење путем изазивања националне мржење. Њихов успех проистиче из дубока рана прошлости. 21. век захтева нешто друго.
Приметили смо да много ефикасније можемо достићи национални нтерес,
ако:

• помажемо једни другоме, него кад би се окренили један против другог
• познато, да зависимо једне друге, посебно унутар Европске Уније
• наше искуство је и то, да један део политичких странака радикално противи приступку, као што је овај признајући,
• да у формирању добросуседских односа владе су постигли веома мало успеха

признали смо, да реализацију у 21. веку тaкo важног помирењa између наших народа првенствено се може очекивати од приватних лица, цивилних организација и цркава.
Због овог признања смо сад започели формирање Покрета помирења. Свако може да се придружи овом покрету, ко :

• зна, да је за његову домовину само добро, ако и други воле овај регион
• је отворен на афирмацију и поштовања вредности других народа
• одбацује све мржње
• је склон да спозна историју, културу, евентуално језик суседних нација

Покрет помирења је превенствено форма понашања и стил живота, а не организација. Потписивањем ове декларације се може придружити покрету.
Ми, иницијатори Покрета помирења из седам земаља, смо свесни одговорношћу за будуће генерације, и због тога смо изабрали пут помирења уместо непријатељства. Инсистирамо на наш матерњи језик, историју, културу. Не желимо уклонити, него желимо прихватити наше различитости. Надамо се да све се више људи препознају: подржањем једни другоме се појачамо, а борбом против једно другог се сналазимо на ивицу Европе.
Велки Meдeр, Словaчкa
24.10.2010.

Mi, Srednjeevropejci, ki živimo v prostoru, ki ga objemajo Karpati, smo v preteklih stoletjih izkusili radosti pripadnosti in skupnega dela, vendar tudi grenkobo razdeljenosti in sporov. Mejne črte, ki so se v preteklem tisočletju pogosto spreminjale, so ob koncu 20. stoletja označevale sedem držav. Od teh so Madžarska, Romunija, Slovaška in Slovenija že članice Evropske unije in so ob ohranitvi svoje identitete pričele z odpravljanjem meja, ki jih ločujejo.
Medtem ko lahko na splošno govorimo o nenehnem izboljševanju odnosov med našimi državami, pa lahko z žalostjo ugotavljamo tudi, da prihaja med njimi občasno do resnih napetosti. Vzajemno razumevanje otežuje dejstvo, da ne poznamo ali ne cenimo kulture in zgodovine drug drugega. Oviro na poti približevanja predstavljajo tudi skrajne stranke, ki obstajajo v več državah, in ki želijo pridobiti glasove volivcev z retoriko, usmerjeno zoper sosedske narode. Njihov uspeh izvira iz globokih ran v preteklosti. Toda 21. stoletje zahteva nekaj drugega.

• Na podlagi ugotovitve, da lahko svoje nacionalne interese veliko učinkoviteje uveljavljamo, če si pomagamo, kot če se zoperstavimo eni drugim,
• vedoč, da moramo še posebej znotraj Evropske unije tesno sodelovati,
• z izkušnjo, da del političnih strank tovrstnemu približevanju odločno nasprotuje,
• uvidevajoč, da so naše vlade pri izoblikovanju dobrososedskih odnosov dosegle le zanemarljive uspehe,

smo spoznali, da je v 21. stoletju mogoče uresničitev tako zelo pomembne sprave med našimi narodi pričakovati predvsem od posameznikov, civilnih združenj in cerkva.
To spoznanje nas je vodilo k izoblikovanju pobude za ustanovitev Gibanja za spravo. Upamo, da bo vedno več ljudi razumelo, da se bomo podpirajoč drug drugega okrepili, če pa se bomo borili eni proti drugim, bomo potisnjeni na obrobje Evrope.
Gibanje za spravo sta predvsem drža in način življenja. Pridružiti se mu je mogoče s podpisom te izjave. Pridruži se mu lahko vsak, ki

• se zaveda, da ima njegova domovina le koristi od tega, če imajo ta prostor radi tudi drugi,
• je odprt za odkrivanje in spoštovanje vrednot drugih narodov,
• zavrača vsakršno sovraštvo,
• je pripravljen spoznati zgodovino, kulturo in v nekaterih primerih celo jezik sosednjih narodov.

Pobudniki Gibanja za spravo iz sedmih držav se zavedamo svoje odgovornosti do bodočih rodov, zato smo namesto medsebojnega sovraštva izbrali pot sprave. Oklepamo se svojega maternega jezika, zgodovine in kulture. Ne zavzemamo se za odpravo razlik med nami, temveč za to, da bi te razlike znali sprejeti in spoštovati. Upamo, da bo tako vedno več ljudi spoznalo, da bomo močnejši le, če bomo drug drugemu pomagali. In nasprotno, da nas bodo nasprotovanja in spopadi odrinili na obrobje evropske civilizacije.

Мы, жителі Централної Европы, окружені Карпатами, на протяженію столітій дусталисьме опыт щасливого сполуживота и совмістної роботы, айбо и гурькоту розєдиненія и межиусобиць. Гатары, котрі за послідньоє тысячолітіє часто мінялися, на кониць ХХ ст. выділили сім держав. Из них Мадярщина, Румунія, Словакія и Словенія стали членами Европського Союза и зачали ліквідовати гатары межи своїми територіями, при тому сберегли свою идентичність.
До теперь, можеме говорити про поліпшеня взаємоотношеній межи нашими державами, айбо из жалём вызнаєме про роздуваня час вуд часа серйозных протистояній. Взаєморозуміню шкодить тото, ош не знаєме вадь не цінуєме културу, исторію єден другого. Поміхов приближенія є и вто, ош у многых державах суть радикальні партії, котрі настроєні против своїх сосідних народув. Причина їхних успіхув крыєся у глубокых ранах прошлого. Айбо и ХХI столітіє желає иншого.

• Замітивши, ош національні интересы ліпше можеме повысити взаїмопомочов, а не протистоянієм,
• Розумівучи, ош у гатарах Европського Союза зависиме єдна вуд другої,
• Убідившися, ош шор партій категорично проти сякого зближеня,
• Убідившися, ош у достиженію добрососідських отношеній уряды достигли незначителных успіхув,

порозуміли, ош осуществленіє особенно важного у ХХI столітію межинаціоналного примиреняя треба чекати майнаперво вiд приватных особ, цивілных організацій i від церквы.
Двиганя Примиренія – се майнаперво способ поведенія и стиль живота. Подписавши сесе обращеніє, можете прикапчатися ид Двиганю. Прикапчатися може каждый, кто,

• знає, ош діла свої Отцюзнины є важным, што її люблять и другі,
• открытый до познаваня и уважения цінностей другых націоналностей,
• відмітать хоть-які проявленія ненависті,
• готовый ид узнаванию исторії, културы, возможно и языка сосідних народув.

Двиганя Примиренія в першу очередь се форма поведінки та способ життя, не організація. Приєднатися до сього, мож підписанням сієї заяви.
Мы, іниціаторы Двиганя Примиренія, виходці из семи держав, усвидомили отвітственность перед будущими поколініями, завто замість враждебності выбираєме дорогу примиренія. Муцно держимеся свого материнського языка, исторії, културы. Не хочеме ліквідовати, а хочеме стерти розличія меж націями, та приняти їх. Маєме надежду, ош усе булше людей порозумівуть: поддержувучи єден другого стаєме моцнішими, а возражавучи єден другому,  опстанемеся на краю Европы.
Великый Медьер, 24 октобря 2010 р.

Ми,середньо-європейці,проживаючі на території оточеній Карпатами,в минулому тисячориччі часто були затиснені між мінливі державні кордони. Між знегодами нашої історії випробували радість єдності та спільної роботи,але і печалі розділення і розладу. В кінці ХХ-го століття ця територія була розділена між семи державами. Із них Угорщина, Румунія,Словакія і Словенія вже члени Європейської Унії і збереженням ідентичності розпочали ліквідацію кордонів. Між тим, що взагалі можемо говорити про безперервно покращаючі зв’язки між державами нашого регіону, не заперечуємо, що між нами часом виникають серйозні напруження. Перешкоджує спільному розумінні те, що не знаємо культуру та історію один одного. Перешкодою зближення є і те, що в більше країнах існують крайні партії надіючі на голоси від збудження настрію проти сусідніх народів. Їх успіх виникає із глибоких ранів минулого. ХХІ. століття вимагає інше.

• Помічаючі, що наші національні інтереси більш ефективно можно досягнути якщо помогаємо один одному, іначе виступаємо один проти одного.
• знаючі, що особливо в рамках Європейської Унії ми повинні діяти спільно,
• випробуючі, що таке зближення частина партій упевнено заперечує,
• усвідомлюючі, що уряди в створенні добросусідських зв’язків досягли незначних успіхів,

усвідомили, що в здійсненні дуже важливого примирення між нашими народами в ХХІ-му столітті можно очікувати в першу чергу від приватних осіб, цивільних організацій і від церкви. Керуючись цим усвідомленням проявляємо ініціативу створення Руху Примирення. До цього руху може приєднатися будь-хто, которий

• знає, що для рідної землі тільки вихідно, якщо теріторію люблять і інші,
• відкрити на пізнання і шанування цінностей інших народів,
• відхиляє всяку ворожнечу,
• готовий на ознайомлення з історією, культурою і мовою сусідніх народів.

Рух Примирення в першу чергу форма поведінки і спосіб життя, не організація. Приєднатися до нього можно підписанням цієї за.
Ми,ініціатори Руху Примирення, виходці із семи країн, усвидомили нашу відповідальність відносно майбутніх поколінь, тому замість ворожнечі вибрали шлях примирення. Прив’язуємося до нашої рідної мови, історії, культури. Не бажаємо припиняти, але бажаємо прийняти наші різноманітності. Надіємося, що все більше людей пізнають: підтримуючи один одного укріплюємося, борючись між собою витіскуємося на край Європи.
Великий Медер, 24 жовтня 2010 р.

Aláírom

Підпишу

Подпишу

Potpisujem

Podpíšem

Потписуjeм

Dincolo de frumoasele principii înșiruite, cu care de altfel sunt în acord moral perfect, și pe care le practic, așa cum am dovedit-o, astfel de apeluri mizericordioase și generaliste, mi se par mesaje pus în sticle și aruncate în oceane pline de «cadavrele» ideologice ale binevoitorilor de ieri, de azi și de mâine. Conflictele nu sunt generate de cei care sunt de acord, ci de cei care nu sunt de acord. Pare un truism, dar dacă stăm să judecăm, e doar descrierea simplă a realității. Cum se poate trece de la acceptarea principiilor frumoase la punerea lor în practica politică și economică a vecinătăților, asta e problema.

Dacă nu se pun pe tapet obiectele negocierilor posibile între comunitățile stabilizate, unele foste migratorii în protoistorie, acum sedentare, aflate în contact de un mileniu, rămânem în zona vagului, așa cum batem apa în piuă despre bunăvoință, dar ne pregătim pentru rezbel, de aproape un secol, dacă socotim ca punct de plecare a acțiunii bătutului apei în piuă doar momentul 1918.

Conceptul de Mittel Europa integrează două foste părți ale unui Imperiu, Austria și Ungaria, Aceste două țări au un fundal istoric dominat de gândirea politică nostalgică, care pentru mine este contrariant, inactual, cu referințe la imaginara democrație imperială austro-ungară, atât de lăudată de un cercetător politolog și sociolog inteligent, dar marcat de calitățile reunite de a fi evreu asimilaționist ungur, anti-mason, fost comunist reformist, rupt devreme de comunismul kominternist și expatriat, specializat în istoria democrațiilor populare, ca Fejto Ferenc. 

( Rekviem egy hajdanvolt birodalomért. Ausztria–Magyarország szétrombolása, Atlantisz és Minerva Kiadók, 1990 ISBN 9637978879; 1997. ISBN 9632235045 )

Am argumente pentru demonstrarea falsității tezei care insistă să prezinte modelul austro-ungar ca democratic și eficient. Toată literatura ideologică oficială sau oficioasă, pe tema relațiilor interetnice, deloc democratică, majoritar xenofobă, produsă în Ungaria dinainte de Millenium, o probează.

Așa că reunirea celor care sunt de acord dinainte mi se pare neproductivă. Dimpotrivă, un adevărat dialog necesită părți care exprimă poziții aparent ireconciliabile și talentul moderatorilor, negociatorilor, dragomanilor care le poate apropia pentru a construi consensuri reciproc acceptabile, nu prin ocolirea și escamotarea contradicțiilor de interese ci prin rezolvarea lor non-contradictorie, non-conflictuală. Persoanele citate în Apelul dlui Surjan sunt, fiecare în parte, oameni de bine, (Smaranda Enache, Ovidiu Pecican, dar cunoscându-le pozițiile, știu că sunt ab initio de acord unii cu alții, fac parte dintr-o rețea veche de două decenii, inițial susținută și sponsorizată de Fundația Soros. Rolul acestei Fundații a fost doar aparent pozitiv, în sensul dizolvării situațiilor conflictuale prin educație, dar ar merita să discutăm concret despre ce educație este vorba și dacă a merge în sensul globalizării și pe aceste teren este soluția eficientă, dacă nu cumva, tocmai această pseudo-soluție stârnește, în loc să tempereze, spiritele care se opun uniformizării entropice propusă de adepții comerțului liber.

A ne menține doar pe teren ideologic sau istoric, pentru mine, este o manieră superficială de tratare a chestiunilor pendinte. Mi se pare că ignorarea economiei în acest gen de discurs este proba unei viziuni ideocratice asupra istorie, cu care nu mă pot împăca, fiindcă știu că ea contrazice toate practicile politice milenare. Bătăliile se dau pentru energie și hrană, pentru pășuni și ape, iar ideologiile nu fac decât să acopere cu discursuri adevăratele mize ale conflictelor.

Cred că va trebui să reluăm subiectul, ieșind din carcasa Mittel Europei. Ucraina, Bielorusia, Estonia, Letonia, Lituania, Armenia, Georgia sunt țări europene. Viziunea autocentrată a dlui Surjan are nevoie de o deschidere, de ieșirea din mitologia civilizației europene sau central-europene care s-ar fi oprit la Carpați.

Aștept să fiu invitat la astfel de discuții ca să pot propune o perspectivă diferită, așa cum am făcut-o la cel de al patrulea Colloque International, Les Chemins de Réconciliation en Europe, LES HONGROIS ET LEURS VOISINS, care a avut loc la La Salette, între 26 iulie și 30 iulie 2009. Dominați de nostalgie și mândrie central-europeană, participanții unguri au vorbit puțin de vecinii lor, iar când s-a vorbit, referința era trecutul. 

Nu e vorba de o ocazie de comunicare ratată, fiindcă știu că am fost ascultat cu atenție îngrijorată, în calitatea mea de non-reprezentant al românilor, dar am avut proba că, deși intenția părea să fie dialogul, schimbul de opinii, ocazia a fost folosită, încă o dată, pentru difuzarea discursului revendicativ al reîntregirii Ungariei milenare. Cred că această bază de discuție nu mai este realistă, în ciuda agitațiilor de la Budapesta sau din Secuime.
Repet, depășirea dificultăților dialogale se poate face prin ieșirea din acest tip de proiect încremenit de un secol de plângeri și drame pentru unguri, români, slovaci, sârbi, croați etc. Mișcarea «Drang nach Osten» trebuie reluată de central-europeni spre est-europeni, orice modificare de statut trebuind să fie negociată fără presiuni, prin «troc liber-consimțit» și reciproc avantajos. 

Utilizarea șantajului, cum face încă UDMR, nu poate fi tolerată, fiindcă va duce la apariția altor forțe politice pe frontul ideologic din România putând bloca, în loc să consolideze, negocierile cu vecinătățile interioare și exterioare.

Dan Culcer